Autobiografija

Porodična sećanja

Iz braka sa Darom Parežanin Ratko je dobio ćerku Milicu. Nakon njegovog odlaska u emigraciju, krajem Drugog svetskog rata, supruga i ćerka su ostale da žive u Beogradu sve do ćerkine prerane smrti od tuberkuloze, kada je komunistička vlast dozvolila Dari da napusti zemlju i ode kod Ratka.
Najviše informacija o Ratku Parežaninu dobila sam zahvaljujući svom dedi. Iako ga nikada nije lično upoznao, čuo je dosta o njegovom radu i životu od ostalih članova porodice i ljudi koji su ga poznavali.
Često su dedu, čuvši njegovo prezime, zaustavljali na ulici ili na poslu, želeći da saznaju da li je poznavao gospodina Ratka Parežanina i da li mu je neki rod.
S jedne strane, bili su to ljudi koji su ga veoma voleli i poštovali, ali s druge, bilo je i onih koji su ga odbacivali i omalovažavali.
O tome svedoči i moj deda: „Kupovao sam jednog dana tvom tati i stricu knjige za školu u knjižari, dok je pored mene stajao jedan stariji gospodin. Kada je čuo moje prezime, okrenuo se i upitao da li mi je Ratko Parežanin neki rod, na šta sam ja odgovorio da jeste. Taj gospodin se veoma obradovao kada je to čuo, rekavši mi da je Ratko bio jedan izuzetan čovek, veoma inteligentan i učen, „ljudina” po svemu što je uradio i da je on imao sreće da ga upozna u mladosti.”
Pored tog srdačnog razgovora sa starim gospodinom, deda se kasnije susreo i sa mnogim neprijatnim komentarima, pa i o tome govori: „Išao sam jednog dana na razgovor za posao, kada me je čovek koji me je intervjuisao dočekao sa rečima da su mu par godina ranije komunisti ponudili ček, pod uslovom da ubije Ratka Parežanina u Minhenu.” Kako mu se za to nikada nije ukazala prilika nije to ni učinio. „Ja sam vrlo brzo shvatio da nisam dobrodošao u takvoj okolini, zbog čega se nisam nikad tamo ni vraćao.”, rekao mi je deda. Zbog toga je u narednom periodu uvek bio oprezan kada bi ga neko pitao za Ratka, bez obzira da li su to bili dalji dalji rođaci ili poznanici.
Priča koja mi je posebno privikla pažnju, a vezana je i za Ratka, bio je dedin poslovni put u Nemačku. Kako je tada u Nemačkoj živeo veliki broj Srba, koji su se nalazili u emigraciji, našao se čovek koji je ponudio dedi da ga odvede u tajnu posetu kod tada već ostarelog Ratka Parežanina.

 

1

Ne želeći da rizikuje svoj posao i status svoje porodice u periodu čvrste komunističke vladavine, odbio je poziv tog poznanika, zbog čega je kasnije veoma žalio, a što se

tada pokazalo kao veoma mudar potez.
Odmah po povratku u Beograd, na njegovo veliko iznenađenje, dobio je poziv da se javi u policiju i obrazloži razlog svog odlaska u Nemačku i da pritom prizna da li se tajno susreo sa Ratkom Parežaninom ili ne. Pošto do susreta nije ni došlo, nakon saslušanja je pušten, ali nikako nije uspevao da shvati ko ga je prijavio policiji. Posle dužeg razmišljanja

, došao je do zaključka da je to jedino mogla da bude njegova pomoćnica, koja je putovala sa njim.
Iz svega ovoga, može se zaključiti koliko je malo bilo stvarne ideološke slobode u Srbiji za vreme komunističke vladavine i koliko je tada naš narod živeo teško i u strahu.
Ono čega se Ratko najviše i plašio, uspelo je komunistima. Razbili su jedinstvo srpskog naroda i doveli su do veli

ke podele u srpskom društvu za vreme i nakon Drugog svetskog rata, a što je nažalost i d

anas prisutno (podela na četnike i partizane, izdajnike i rodoljube).

 

Advertisements
Uncategorized

Knjiga „Gavrilo Princip u Beogradu“

Knjiga Gavrilo Princip u Beogradu predstavlja centralni odlomak iz životnog dela Ratka Parežanina koje nosi naziv Mlada Bosna i Prvi svetski rat. Prvobitno izdanje ove knjige, koje je duže za dvesta strana, pojavilo se u izdanju emigrantske izdavačke kuće „Iskra” iz Minhena 1974. godine i predstavlja značajno delo srpske emigrantske publicistike.

Posebnu pažnju i svoj veliki istraživački trud Parežanin je posvetio otkrivanju istine o uzrocima Prvog svetskog rata. Glavni motiv za ovu knjigu krije se u Ratkovim višedecenijskim interesovanjima da pokaže i dokaže, i to na osnovu stranih dokumenata, da Srbija nije odgovorna za izbijanje rata, kao i da glavni razlog za rat nije Sarajevski atentat 1914. godine, već višegodišnje imperijalne ambicije Austrougraske i osvajački prodor na istok.
Drugi i centralni deo njegove knjige, posvećen je Gavrilu Principu, njegovom cimeru iz gimnazijskih dana u Beogradu pre Prvog svetskog rata, kao i generaciji mladobosanaca koji su živeli i umirali za oslobođenje srpskog naroda od austrougraske okupacije BiH. Ratko veliča tu herojsku generaciju mladih Srba koja je slobodu svoga naroda stavila iznad ličnih interesa, spremna na maksimalnu žrtvu koja je ta odkuka sa sobom nosila.

Ratko_Parezanin_-_Gavrilo_Princip_u_Beogradu

Uncategorized

Autobiografija

Ratko Parežanin je rođen 24.02.1898. godine u Konjicu, od majke Mileve i oca Vidaka, pravoslavnog sveštenika. Kao pripadnik revolucionarne organizacije „Mlada Bosna”, nakon Sarajevskog atentata, iako maloletan, zatvoren je u tamnici u Aradu, a potom i poslat na italijanski front. Zbog bolesti, vrlo brzo odlazi sa fronta u Zagreb na lečenje gde ostaje do kraja rata.
Završio je šest razreda u gimnazijama u Mostaru i Beogradu, a zatim i studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Postavljen je za atašea za štampu pri Kraljevskom poslanstvu u Beču 1924. godine, a na izborima za Narodnu skupštinu Kraljevine 1927. godine izabran je za narodnog poslanika sa liste Radikalne stranke. Od 1929-1933. ponovo je bio u diplomatskoj službi u Beču, a potom je radio u Centralnom presbirou u Beogradu.
Jedan je od glavnih inicijatora i osnivača Balkanskog instituta u Beogradu koji je radio od 1934. do 1941. godine, kada je zatvoren odlukom nemačkih okupatora.Osnovao je pokret Zbor koji je kasnije prerastao u JNP Zbor. Za vreme Drugog svetskog rata bio je šef vaspitnog odseka Srpskog dobrovoljačkog korpusa pri Vladi nacionalnog spasa generala Milana Nedića.
U političkoj emigraciji posle Drugog svetskog rata bio je višedecenijski saradnik i urednik poznatog lista „Iskra” u Minhenu, što ga svrstava u verovatno najaktivnijeg srpskog novinara u rasejanju. Od važnijih knjiga objavio je:

Književna pisma-Iz zapisa i beležaka jednog drvodelje (1947)
• Dimitrije LJotić u revoluciji i ratu (1967)
• Dimitrije LJotić i Drugi svetski rat(1971)
• Mlada Bosna i Prvi svetski rat(1974)
• Moja misija u Crnoj gori (1974)cropped-slika.jpg
• Na sudbonosnoj raskrsnici(1976)
• Za balkansko jedinstvo:Osnivanje, program i rad Balkanskog instituta u Beogradu(1976).

Umro je u Minhenu 20.05.1981. godine i sahranjen je na srpskom vojničkom groblju u Osnabriku.